Naivci iz Kovaèice

Subject: Naivci iz Kovaèice Sat 11 Feb 2012 - 14:28

Izvor: Status

Svaki od rukopisa je unikatan i niko iz tog mnoštva ne lièi na onog drugog, ni izrazom, ni koloritom, ni zanatskim umeæem. Kovaèièke naivce èesto zovu i slikarima „èistog srca“, jer platnu prilaze neoptereæeni školskim poznavanjem anatomije, perspektive, senèenja, „zlatnog preseka“, što je iznedrilo specifiène umetnièke univerzume, buduæi da je svako èak i osnovne elemente doživeo i primenio po svom oseæaju i nahoðenju.

Ono što je ipak svima zajednièko, mada i tu poslednje vreme donosi odstupanja, jesu motivi. Svi slikaju prizore iz svog seljaèkog života ili fragmente seæanja na njega, jer progres je doneo promene koje slikari ne beleže.

Èinjenicu da se na tako malenoj teritoriji kao što je opština Kovaèica, razvija i proslavlja tako veliki broj slikara, meštani, ali i nauka zvana istorija umetnosti smatraju fenomenom. Još kad se na to doda da je svaki od rukopisa unikatan i da niko iz tog mnoštva ne lièi na onog drugog, ni izrazom, ni koloritom, ni zanatskim umeæem, pojava postaje još kompleksnija i teže je objasniti.

Kovaèièke naivce èesto zovu i slikarima „èistog srca“, jer platnu prilaze neoptereæeni školskim poznavanjem anatomije, perspektive, senèenja, „zlatnog preseka“, što je iznedrilo specifiène umetnièke univerzume, buduæi da je svako èak i osnovne elemente doživeo i primenio po svom oseæaju i nahoðenju.

Ono što je ipak svima zajednièko, mada i tu poslednje vreme donosi odstupanja, jesu motivi. Svi slikaju prizore iz svog seljaèkog života, ili fragmente seæanja na njega, jer progres je doneo promene koje slikari ne beleže. Za njih je vreme stalo pre nego što je industrijska revolucija oslobodila težaka mukotrpnog rada, a folklor se izgubio iz svakodnevice.

Teritorijalno gledano, centar današnje opštine, omeðene podruèjem Alibunara sa južne strane, na severoistoku Seènjem, na severu Zrenjaninom, a na zapadu Opovom, jeste selo Kovaèica, dok ostatak èine naselja Padina, Debeljaèa, Crepaja, Uzdin, Samoš, Idvor i Putnikovo. Selo od ukupno 27.890 stanovnika na svega 50 kilometara od Beograda, a 90 od Novog Sada, poznato je po multinacionalnosti, zbog èega ga zovu „mala Vojvodina“.

U tom nacionalnom galimatijasu, ali i izvrsnim dobrosusedskim odnosima, tamošnjih 40 odsto Slovaka, 33 odsto Srba, 10 Maðara, 7 Rumuna i 7 odsto ostalih (ima i Albanaca), svaka zajednica se trudi da saèuva svoj kulturni identitet. Zato svi govore svojim jezikom, koriste se svojim pismom, veruju u svog boga, na svoj se naèin raduju, tuguju i praznuju.

Ali, oni zaslužni za meðunarodnu reputaciju „svetske metropole naivnog slikarstva“ jesu upravo veæinski Slovaci, poreklom iz Arvarske, Trenèinske i Bekeške , Peštanske, Njitranske i Novohradske županije na teritoriji Ugarske, a današnje Slovaèke Republike. Njih je na tlo današnje Srbije dovela potreba Austrougarskih vlasti da polovinom 18. veka formiraju granièni pojas na potezu od Jadranskog mora do Transilvanije, kao štit od upada Turaka.

Izložen samovolji feudalaca na matiènoj teritoriji, buduæi protestantske veroispovesti, za razliku od veæinskog procenta Slovaka rimokatolika, narod iz ovog podruèja se rado odazvao moguænosti seobe. Uz obeæane privilegije –pravo da podižu kuæe, na obradivu zemlju i deset godina bez poreza, obaveza granièarskog opreza izgledala im je ništavna.

Predvoðeni sveštenikom Janom Bastilidesom, seoskim kmetom Durom Sokolom i kuratorom Janom Selskim, buduæi Kovaèièani su podneli molbu caru Ferdinandu I 15. maja 1802. da im ustupi pustaru Kovaèicu na vojnoj granici, tada veæ nastanjenu šaèicom srpskih porodica.

I, pre nego što su 1803. dobili zvaniènu dozvolu, slovaèki „emigranti“ su se, preko Slovaèkog Bardanja i Eèke doselili u tzv „Donju zemlju“ – Banat, a veæ 1. jula 1802, roðena je prva slovaèka Kovaèièanka Marija Žolnaj, kæi Jana i Elžebet.

Prvi došljaci su, nakon potpisanog carskog ukaza 12. januara 1803, dobili ukupno 3.424 jutara oranice, više od 1.436 jutara livada, više od 77 jutara bašti i 172 jutra vinograda. „Doseljenici koji su stizali kasnije zemlju više nisu dobijali, izuzev zemljišta za gradnju kuæa“, kaže Vladimir Valenæik, jedan od mnogobrojnih hronièara kovaèièkog naivnog slikarstva. Doseljenici su doveli svog sveštenika i uèitelja, zajednièki sagradili objekat podeljen na molitveni dom i školu, podigli kuæe i uspešno organizovali život u novoj sredini, ali je raspodela zemljišta zavisila od broja vojno sposobnih muških glava.

Jer, buduæi prvenstveno granièari, bili su svrstani u tzv. aktivne, sposobne za vojnu službu, muškarce od 18 do 50 godina, i vojno nesposobne od 50 do 60, odgovarajuæe samo za „domaæu službu“.

Daleko od svog zavièaja, pod tuðom rukom, kolonisti su se, ipak, najbolje oseæali kod kuæe gde su se sklanjali nakon obavljenih granièarskih dužnosti. Unutar malih zajednica, negujuæi uspomenu na zavièaj kroz narodnu igru i pesmu, predanje, živopisnu narodnu nošnju. Kuæe su, opet, ukrašavali bojenjem soba i šaranjem vrata, i ponegde, oslikavanjem dvorišnih zidova.

Sredinom 19. veka razvijaju se zanati, i nièu prve trgovaèke radnje, i uprkos haranju kolere (1836. i 1846.) zajednica se neprekidno razvija. Godine 1845. u Kovaèici boravi Konstantin Danil, jedan od najveæih srpskih slikara 19. veka da bi za tamošnju baroknu (novu) evangelistièku crkvu naslikao predstavu Isusa Hrista sa anðelom u Getsemanskom vrtu. Iako slikar nije obratio pažnju na talenat i maštu meštana, njegovo delo je sigurno bilo inspiracija potonjim generacijama, i dokaz, kako bi rekao Martin Jonaš, možda najveæi kovaèièki slikar, da slikanje nije gubljenje vremena, veæ plemenit posao vredan poštovanja.

Vojna granica je ukinuta 1872, pa se stanovništvo predalo poljoprivredi i, delimièno, zanatstvu, u svetlosti kojih se javlja i naivno slikarstvo. Jer, prvi slikari, potpuno samouki i bez prilike da od bilo kog struènijeg dobiju pouku ili odobravanje (veæ, naprotiv, grdnju, što troše vreme i hartiju) bili su jedan mašinbravar i jedan poljoprivrednik. Nepostojanje veze sa umetnièkim uticajima, osim oltarne slike Konstantina Danila, dokaz je da je kovaèièko slikarstvo proisteklo iz nasušne potrebe naroda da se izrazi, prvo bojenjem zidova i nameštaja, kiæenjem folklornih elemenata, a onda i slikarstvom.

Ono je nezvanièno zaèeto tako što su 1939. godine pomenuti mašinbravar i zemljoradnik, Martin Paluška i Jan Sokol, igrajuæi redovnu partiju šaha u èitaonici Kulturno-prosvetnog društva “Prokrok” (napredak), poverili jedan drugom da u slobodno vreme vole da slikaju. Slike su zasnivali, kako su priznali, na motivima sa razglednica i kalendara, kopirajuæi zamkove, gondole, vazne sa cveæem... sve ono èega nema u ravnom Banatu. Koristili su zemljane boje i mešali ih sa firnajzom, da bi lièile na prave, uljane.

Obradovani istom strašæu, poèeli su da, povremeno, slikaju zajedno, a zatim i da odlaze u beogradski Narodni muzej u potrazi za uzorima i inspiracijom. Onda im se, 1942, pridružio i Mihal Bireš, takoðe zemljoradnik. Svi su prešli na uljane boje, ali nastavili sa preslikavanjem reprodukcija, nadajuæi se manjoj osudi ako prikazuju nešto opšte prihvaæeno.

Krajem 1947. neformalnoj grupi se prikljuèuje i Vladimir Boboš, došavši u Kovaèicu nakon višegodišnjeg službovanja u Šidu (kao bankarski èinovnik), gde se družio sa Savom Šumanoviæem. Ni veliki majstor nije uspeo da ga nagovori da odustane od preslikavanja, i radi po svome, možda i zbog pozamašne prakse u izradi goblena, a vezane sa shemama. Ali, upravo to iskustvo je bilo dobrodošlo da kolegama-naivcima pomogne u poimanju slikarske kompozicije, valera...

Paloška i Sokol sa po jednim platnom prvi put uèestvuju 1950. na izložbi likovnih amatera Vojvodine u Novom Sadu i Subotici, što ih navodi da 1951. osnuju likovnu sekciju „Prokroka“ i tako konaèno dobiju zvanièni okvir. Meðutim, tek kraj 1952. donosi pravi preokret i smatra se utemeljiteljskom, jer je to godina jubileja, 150. godišnjica od osnivanja sela i osam od osloboðenja, i prilika da se, u okviru manifestacije Kovaèièki oktobar, koja postaje tradicionalna, organizuje velika izložba radova 12 amatera.

Pored 120 slika u tehnici ulje na platnu, bilo je mnogo radova iz primenjene umetnosti, i , i pored toga što ovde nije bilo autentiènih motiva, izložba je privukla veliku pažnju. Izmeðu ostalih, i akademskog slikara i likovnog pedagoga Stojana Trumiæa iz Panèeva koji je posetio Kovaèicu u nameri da pomogne poèetnicima, ispostavilo se, veæ dobrim slikarskim zanatlijama, koje je savetovao da slikaju šta vide i kako vide, i da „slušaju glas svoje duše“.

I pored otpora i nesuglasica, Trumiæeve preporuke su „pustile koren“, u srcima bar polovine, pa na sledeæem Kovaèièkom oktobru, Jan Sokol („Kiæenje neveste“) i Martin Jonaš („Žetva u Banatu“) izlažu prve originalne radove.

Sledi niz izložbi u Kovaèici, Padini, Zrenjaninu, Vršcu, Panèevu, što èini oèiglednim da se likovni izraz naivaca iz Kovaèice (globalno) osamostalio i oslobodio kopiranja, a svaki od tada aktuelnih umetnika, ali i kasnijih, uspeva da odgaji vlastitu estetiku i poetiku. Tada selo shvata da bi trebalo da ima sopstvenu stalnu postavku, što rezultuje formiranjem prve seoske galerije na tlu Jugoslavije, Galerije narodnih slikara 1955, uz podršku zemljoradnièke zadruge i entuzijazam naivaca (pre ove, postojala je jedino Seljaèka umjetnièka galerija u Zagrebu, od 1952). Na izložbi otvaranja uèestvuje 14 umetnika sa 48 radova, iako je društvo kovaèièkih slikara brojalo 30 èlanova koji odluèuju da svakog oktobra Galeriji poklone po jednu sliku, u cilju formiranja ozbiljnog fundusa. Spontano, kovaèièkom “pokretu”, tokom šezdesetih pristupaju i žene, do tad skrajnute iz slikarstva, a posveæene vezu, soboslikarstvu i drugim vidovima kreativnog stvaralaštva.

Uspesi su, uskoro (1957), prestali da budu lokalnog karaktera, jer se slikari pojavljuju i na izložbama koje organizuje veliki poznavalac naivne umetnosti Oto Bihalji-Merin u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Skoplju. Zatim stiže i internacionalno priznanje posredstvom izložbe Naivni slikari Jugoslavije, uprilièene 1961. u Londonu, a docnije i Beèu, Budimpešti, Parizu, Moskvi, Lenjingradu, Sao Paolu (...) pa veliki poštovaoci kovaèièkog slikarstva postaju Fransoa Miteran, Džerald Ford, Huan Karlos, Mstislav Rostropoviè, Rolingstounsi, Alen Delon, Franko Nero, Ursula Anders, posada èuvenog Apola… koji listom i poseæuju živopisno banatsko selo.

U toj deceniji, sedmoj prošlog veka, Kovaèica postaje jedinstven umetnièki fenomen sa zamašnim uticajem, jer su se 1962, po uzoru na tamošnje udruženje, okupile naivne slikarke rumunskog Uzdina i umetnici Slovacima naseljene Padine. Mnogi od njih su danas èlanovi Galerije naivne umetnosti u Kovaèici gde pristup nije ni malo jednostavan. Ova sada važna institucija, ’59. preseljena u Dom kulture, a od 1989. u sopstvenom zdanju, simpatiènoj, mada nevelikoj Galeriji, raspisuje konkurs jednom u tri godine. Ima takvih koji na èlanstvo èekaju decenijama, ali ni tada ne bivaju primljeni na osnovu upornosti, veæ kvaliteta, i postignutog državnog i internacionalnog ugleda. Galerija naivne umetnosti, tako, trenutno broji 21 renomiranog slikara naive.

Zanimljivo je da se vrtoglavi uspon Kovaèièke škole naive, koja i nije bila škola, baš zato što je proizvodila potpuno razlièite umetnike, poklopila sa modernizacijom seljaèkog naèina života. Na polja stižu traktori (koje, kako kaže Martin Jonaš, nikada neæete videti na njegovim platnima), novi elektrièni ureðaji, šporeti, televizori (…) u domaæinstva. Moderne graðevine konkurišu ljupkim slovaèkim salašima , asfaltni put i trotoari blatnjavim džadama, ”a nešto se promenilo i u dušama vrednih Kovaèièana i u njihovom senzibilitetu”, što bi rekao Valenæik. Mnogo više mladih hrli na fakultet, a iz svakodnevice biva izbaèena rustièna narodna nošnja… Idila pitomog starinskog, tako, ostaje samo u seæanju slikara. Nevinom, naivnom i nièim okaljanom.

Iako je najpoznatija predstavnica naive iz Kovaèice Zuzana Halupova, jedna od ikona Unicefa, jer je iskljuèivo slikala decu, i kad bi “prièala” o odraslima, presek tamošnjeg stvaralaštva hronièari rado poèinju od Martina Jonaša (1924-1996). On je prvi iskoraèio iz ogranièenosti kopiranja, i predao mašti na volju, u njegovom sluèaju veoma bujnu i umetnièki metaforiènu. U njegovim delima dominira kult zemlje i teškog seljaèkog rada, olièenog u predimenzioniranim stopalima i šakama, i malenoj glavi koja kulaku, po Jonašu, i nije potrebna. Na platnima su, èesto, i ogromni klipovi kukuruza, srazmerni jedino rodnosti godine, a èesto veæi i od samog seljaka. Groteskni prizori su ipak vedri i duhoviti.

Na njegovim slikama nema mnogo figura, a jedna uvek preovlaðuje, najèešæe u ubedljivom volumenu i pokretu, u živo prisutnim (recimo, rezanje vinove loze) ili skoro zaboravljenim obièajima, postupcima i navikama (èišæenje od crevnih parazita uz pomoæ èantrice sa mlekom), ali nekad i izmaštanim (“Leèenje hormona”).

Meðutim, slikar èesto i meditira o egzistencijalnim i kosmièkim pitanjima na nivou simbola, te predstavlja i prizore viðene filozofskim, “unutrašnjim okom”.

Sin æurèije (krznara), detinjstvo je proveo ispod oèevog radnog stola, upijajuæi razgovore odraslih (nesvesnih da je u prostoriji dete), o teškom životu, nedaæama i boleštinama, peèalbarskim mukama u Americi. Od nagomilanih utisaka, deèak je hteo “da pukne”, pa je svoje impresije prenosio na papir.

Tako je, jednom, naslikao bundu jednog komšije kojoj iz rukava vire glave Martinovih sestara, a iz okovratnika bratovljeva. Oèeva mušterija je, prepoznavši na crtežu svoj krzneni kaput, prigovorio Martinovom ocu koji je sina istukao zbog “bezobrazluka”. Batine, iako su ostale u seæanju, nisu pomogle da se deèak okane slikarstva.

Slikao je ulja na platnu, bavio se grafikom, radio akvarele, crteže, pravio duboreze, linoreze, pisao pesme. Dobio je niz priznanja i nagrada. Pored Salvadora Dalija i nekolicine priznatih umetnika, na meðunarodnoj izložbi crteža u Italiji 1978. godine, Jonaš je dobio zlatnu medalju, a pet predložaka za njegovu grafiku napravljeno je u zlatu. Svaka ozbiljnija kolekcija naive poseduje njegove radove, a Muzej naivne umetnosti u Kovaèici je zbirku od 28 Jonaševih slika nedavno obogatila otkupom njegove kuæe sa 156 njegovih originalnih dela, i preko 300 radova slikara naive iz cele Vojvodine.

Slikarski opus Zuzane Halupove (1995-2001) najèešæe èine figuralne kompozicije žanr scena iz svakodnevnog seoskog života. U potpunosti narativno, ona doèarava hranjenje živine, mužu krava, okopavanje kukuruza (…), i, uz bogato dekorisane enterijere, porodiène veèere, prosidbe, molitve…

Reducirani prostor slike koji ostavlja utisak dve dimenzije, uprkos trudu autorke da likovno doèara dubinu prostora, karakteristièan je za naivno, primitivno (ne u pežorativnom smislu), ali i moderno slikarstvo, odluèno da se oprosti od imitiranja realnog. Ali, glavna osobina Zuzaninih slika su okrugla anðeoska deèja lica crvenih obrašèiæa i nevinih oèiju, svojstvena i odraslim likovima, pa je kod nje zreo muškarac samo krupnije dete sa brkovima, a Isus, Avram, Jakov i druge biblijske liènosti, zapravo, deca sa bradama. I svi odišu optimizmom, pa Zuzanu zovu “slikarkom deèje duše”. Ne mali broj dela nastao je iz humanitarnih potreba, pa i monumentalna kompozicija posveæena Crvenom krstu u Ženevi, sa desetinom likova dece i èlanova Crvenog krsta, odevenih u tradicionalnu slovaèku nošnju sa obeležjima ove organizacije. Godine 1974. Halupova je naslikala za Unicef „Deca UN“, delo prepuno simbola: u središtu je Zemljina kugla, dok je u drugom planu zgrada Unicefa, a tu su i Kip slobode, razdragana deca, rode, anðeli sa maslinovim granèicama. Iste godine je Unicef njenu sliku „Zima“ štampao u vidu novogodišnjih èestitki u dva miliona primeraka. Štampane su i pazle, i brojne publikacije, snimljeni dokumentarni filmovi o životu Zuzane Halupove. Njene slike se nalaze po galerijama naive i zbirkama s ovom odrednicom širom sveta.

Halupova je završila pet razreda osnovne škole, ispoljavajuæi kreativnost prvo u vezu marama, košulja, goblena... tako što je tradicionalne motive dopunjavala sopstvenim ornamentima. Èim je prodala goblen za dovoljno novca (pet hiljada starih dinara), kupila je uljane boje kako bi slikala na platnu. Prvu sliku uljanim bojama „Mlaæenje konoplja“ naslikala je 1964. godine.

Jana Knjazovica (1925-1984) zovu slikarem noæi, i kada predstavlja dnevne scene, zbog uvek crne pozadine. Knjazovic se, suprotno postulatima naive, ne trudi da doèara stvarni svet, pa èak ni u koloritu, oslanjajuæi se na unutrašnju, emotivnu vrednost boja, a ne na mimetièke principe, pa su mu krošnje plave ili ljubièaste, kao i krave i kokoške. Slike su mu plošne, sa izraženom težnjom multipliciranja istih ili sliènih motiva, dok smisao za simetriju na kompozicionom planu stvara utisak nadrealne ureðenosti.

Jan Glozik pripada treæoj generaciji kovaèièkih naivaca, koji su poèeli sa radom osamdesetih godina, napuštajuæi folklorne elemente u korist specifiènih motiva i stilova (bulke, suncokreti, petlovi, poentilizam…). Meðutim, delo koje najbolje predstavlja Glozika, platno velièine 4x2m, raðeno povodom 200-godišnjice dolaska Slovaka u Kovaèicu, zapravo je oda seljaèkom životu i svim zanatima kojim se ovaj narod bavio tokom ta dva veka. U vrhu slike su davno napušteni slovaèki pejzaži sa zamkom u Bratislavi i drugim utvrðenjima, u središtu je dugo putešestvije, dok dno slike èine striža, muža, zemljoradnja, seosko pozorište… U samom centru je kovaè, po kome je mesto dobilo ime, i slikar, po kome se proslavio, a tu je i skriven slikarev autoportret.

U odnosu na ukus ili druge repere, kustosi navode sledeæe autore kao važne predstavnike Kovaèice: Jana Sokola, Jana Knjazovica, Martin Paluška, Mihala Bireša, Jana Strakušeka, Mihala Povolnija, Alžbetu Èižikovu, Vladimira Boboša...

Iako se “visoko” kovaèièko društvo uveæava mlaðim generacijama, i pored toga što je gostovalo po svim meridijanima i paralelama, uprkos tome što su njegovi predstavnici ušli u enciklopedije, a njihovi radovi deo važnih svetskih zbirki, i povrh toga što se stalna postavka menja na 15 dana, a ovde gostuju mnogobrojni viðeni naivci iz svih krajeva sveta, o krovnom udruženju, Galeriji naivne umetnosti u Kovaèici ne postoji monografija.